У одбрану тезе да не постоје опасне расе паса, већ се сви они рађају исти, а власник их обликује према себи, јављају се људи који тврде да се њихови стафорди и пит булови понашају као бебе и да никада никога нису напали. Kао аргумент за ову тврдњу обично прилажу компилације снимака где малишани спавају поред паса за које се верује да су опасни, или се играју с њима.
Друга струја тврди да су неке пасмине (стафорд, пит бул, пит бул теријер, кане корсо) одгајани и укрштани за потребе лова и борбе, те, ма колико живели окружени љубављу, њихова права природа мора испливати кад тад.
Иако се у јавности често аплеује на одговорно власништво, док се не деси овако трагичан случај, не потежу се два веома битна питања:
- да ли заиста постоје опасне расе паса;
- уколико је одговор потврдан, ко онда сме да гаји такве расе и у којим условима?
Реч о овој проблематици дао је и доктор ветерине, Бранислав Тутуш, који се кроз своју праксу свакодневно сусреће са различитим врстама паса и њиховим карактерима. Ево шта он каже о томе.
Да, и ја сам видео коментаре тог типа, где, на пример, мајка сасвим мале деце каже како “њена деца воде пса од 55 килограма поред себе, и он се апсолутно никада не би отргао нити некога напао”.
То је, свакако, сигнал надлежнима на који начин да предупреде још једну сличну трагедију у најави.
Нисам једном видео клинце који поред себе воде псе, а не могу да их контролишу ни када мирно шетају, а камоли када се устреме у неком правцу.
Одговорно власништво је СУШТИНА у борби против оваквих ствари.
Прво, уравниловска констатација да “опасне расе паса не постоје” је једна најобичнија будалаштина, попут оне да се сви људи рађају добри, па их друштво поквари. У питању је идеолошка конструкција, која, као што имамо прилике да видимо у свакодневном животу, попут сваке идеолошке конструкције која се меша у биологију, нема везе са реалним животом.
Опасан је СВАKИ ПАС који поседује капацитет да, у наступу агресије, животно угрози човека.
Јасно је да то не може бити пекинезер, као што је јасно, опет без уплитања идеологије, да постоје пси који су селекционисани за чување, одбрану, напад, лов, борбу, и такве псе могу да имају само стабилне личности, одговорни и уравнотежени власници, и без обзира колико тај пас “неће да уједе” мора му се УВЕK, без изузетка приступати одговорно и физички га онемогућити да направи штету.
Потребно је хитно увести контролу држања паса и ред у тој области у Србији. То не значи да, како се трнутно ради, нормални људи бивају ударени по џепу, већ значи да се мора повећати контрола вакцинације и обележавања паса, а да власници службених, ловних, спортских и примитивних раса морају бити додатно контролисани, едуковани и да напред поменуте расе могу држати само ако испуњавају све психолошке, просторне, финансијске и безбедносне услове.
Одмах да се разумемо, опорезивање власника паса, један накарадан институт који је код нас увео Драган Ђилас, је потпуно промашен приступ и апсолутно не дотиче власнике попут овог из наслова новина, већ искључиво одговорне људе који редовно вакцинишу и обележавају своје животиње.
Дакле, превенција, контрола, већа овлашћења ветеринарској инспекцији, веће ангажовање кинолошких друштава и употреба комуналних служби за нешто друго осим за пребијање продаваца лубеница.
Подсетимо, поменути случај из Панчева (стафорд је, иначе, до смрти изуједао мајку свог власника) нажалост није усамљен.
2013. године, кућни пас, јапанска акита, напао је четворогодишњег Александра у Старој Пазови и откунуо му образ;
лета 2017. пит бул је напао човека с којим се свађао његов власник и притом га тешко повредио;
у августу прошле године, у Ивковачком Прњавору код Јагодине подивљали пас напао је жену стару 90 година и нанео јој животно опасне повреде, а неколико дана касније још један пас је напао човека;
у децембру прошле године, стафорд је у Смедеревској Паланци напао три пса и дете;
у јануару ове године у Шапцу је пронађено обезглављено тело човека коме је главу откинуо један од његових паса (имао је два стафорда и једног мешанца).
По свему судећи, ова проблематика није ни изблиза регулисана, а у циљу опште безбедности, апелујемо на читаоце који размишљају о томе да за љубимца имају пса који се може категорисати под опасан да се пре тога информишу шта је одговорно власништво и да се кроз разговор са стручњаком (ветеринаром или дресером) распитају о раси коју желе за љубимца.
Извор: Moodiranje
Скорашњи коментари